Omiljena ličnost i dragana indie rock scene devedestih i dvehiljaditih napokon je nastupila i u Beogradu u Velikoj sali Doma Omladine.
Koncert je bio rasprodat tako da je Cat Power tj. Chan Marshall dočekala sala puna što njenih fanova što ljudi koje je interesovalo šta se krije iza njenog pseudonima. Činjenica da je na ulaznicama pisalo da je u pitanju solo nastup, postavila je dilemu da li će biti monotono kao kad je svirao Mark Eitzel ili nas čeka uzbudljivo veče kao kad je svoj koncert održao Steve Wynn.
Bina je bila minimalno uredjena sa pojačalom, gitarom, koncertnim klavirom i diskretnim plavim osvetljenjem. Na takvu scenu posle više od sata čekanja, u odnosu na ugovoreno vreme početka koncerta, izašla je dugokosa žena obučena u tamnosmeđe tonove i započela svoj nastup. Od prvih taktova bilo mi je jasno da je to zvuk koji ćemo čuti od Chan Marshall. Dakle, svedena svirka na gitari i sa malo više ukrasa na klaviru.
Glas Chan Marshall je bio emotivan, siguran ali i veoma krhak. Tu se pojavio i jedini problem ovog koncerta. Sve izvođene kompozicije su imale emotivni naboj ali je nastup bio poprilično ravan. To je ona vrsta muzike koja je više primerena za intimne trenutke u nečijoj sobi, za zagrljaj voljene osobe, za snove i stanje između jave i sna. Sve je to deluje prijatno ali tu nije bilo neke dinamike koja bi iznenadila publiku. Ona je lepo reagovala i dosta bučno na nastup Cat Power, no nedostajao je prateći bend koji bi uneo više tempa u ceo nastup.
Od njenih pesama zapazio sam "The Moon", "Maybe Not", "Good Woman","Let Me Go" i "Free". Osim originalnih numera bile su tu i obrade pesama različitih izvođača kao što su The Rolling Stones ("Satisfaction") , Moby Grape ("Naked If I Want To"), Marvin Gaye ("Can I Get a Witness") i ako nisam poludeo, Roky Ericksona ("Bloody Hammer"). Sa mesta gde sam se nalazio primetio sam da je na pola koncerta deo publike počeo da napušta koncert, ne sačekavši sam kraj, a kraj koncerta je bio najbolji .
Usred te lepote i gracilnosti Chan nalazi snage i svira "Bloody Hammer" od Rokyja Ericksona i počinje polako da "roka". To je i mene probudilo iz polusna da bi me bis dotukao. Akapela (bez pratnje) izvođenje obrade pesme "I Can't Give You Anything (But Love)" bio je zaista pravi vrhunac. Sve njene reči zahvalnosti pre ove pesme i stidljiva neartikulisanost njene komunikacije sa publikom su dobili pravu završnicu na samom kraju nastupa.
Definitivno lepo i prijatno iskustvo koje bi trebalo iskoristiti i pozvati je sledeći put sa pratećim bendom.
